Milenijumsko putovanje roda Boškovića: Od Karpata do Ostružnice

Ova stranica dokumentuje istoriju, genetiku i seobe naše porodice Bošković iz Ostružnice. Kombinacijom savremenih DNK istraživanja, istorijskih arhiva i porodičnog predanja, rekonstruisali smo put dug preko 1600 godina – od slovenske matice do naših savremenih ognjišta.

1. Genetski kod i slovensko poreklo (400–1000. n. e.)

Naučna testiranja su potvrdila da mi, Boškovići iz Ostružnice, pripadamo haplogrupi I2a -> Z17855 -> BY-92056.

  • Poreklo i „Slovensko usko grlo“: Naša specifična grana prošla je kroz takozvano „genetičko usko grlo“ u oblasti Karpata, odakle se slovenska populacija naglo proširila ka jugu.

  • Nauka koja spaja: Naša mutacija (BY-92056) je naučni dokaz o zajedničkom poreklu sa hercegovačkim rodom Mirilovića. Ipak, genetička mapa naše porodice još uvek se ispisuje. Verujemo da će se u bliskoj budućnosti, kako se sve veći broj ljudi bude testirao, otkriti još srodnih porodica koje nose isti ovaj genetski zapis, čime ćemo preciznije locirati naše zajedničke pretke iz perioda pre dolaska u Ostružnicu.

2. Srednjovekovni put i razdvajanje (14–15. vek)

Nakon naseljavanja Balkana, naša grana se kretala ka jugu, boraveći u predelima severne Grčke i Makedonije, pre nego što je krenula severozapadno ka Hercegovini.

  • Rod Mirilovića: Naseljava Bilećke Rudine. U dubrovačkim spisima pominju se od 1366. godine. Od ove grane nastala su prezimena: Kapor, Đeletović, Krulj, Mihić, Domazet i Parežanin.

  • Naš rod Boškovića: Naša grana se nastanjuje u regionu Kolašina. Tu ostajemo vekovima, čuvajući krsnu slavu Sveti Nikola, koja nas, uz genetiku, jasno razlikuje od ostalih rodova istog prezimena.

3. Ostružnica: Strateška kapija i novo ognjište (19. vek)

Naše porodično predanje beleži doseljavanje iz kolašinskog kraja u Ostružnicu tokom ili neposredno posle Prvog srpskog ustanka, kada je ovo mesto bilo jedan od ključnih centara ustaničke Srbije.

  • Zajednički koreni: Pored naše loze, u Ostružnici postoji i druga linija Boškovića sa kojom delimo pretka i krsnu slavu.

4. Porodično stablo:

Toma Bošković (umro pre 1832)

Milovan Bošković (1801- između 1865 i 1867), brat Miloš

Miloje Bošković (1839-posle 1873 a pre 1914)

DOKAZ O KONTINUITETU PORODICE BOŠKOVIĆ U OSTRUŽNICI

  • Potez „Džajine bare“: Ključni dokaz je parcela od 1,8 hektara na potezu Džajine bare prema Makišu, uz samu obalu Save. Arhivski dokument iz 1873. godine direktno povezuje Miloja Boškovića sa ovim lokalitetom, gde mu je prvi komšija Panta Sušić. Katastarski podaci iz 1914. godine pokazuju da je istu tu parcelu nasledio Živan Bošković, zadržavši isti komšijski odnos sa Pantinim sinom, Matejom Sušićem.

  • Istorijska verovatnoća: Lokacija u Barama bila je najvredniji deo ostružničkog atara. Činjenica da porodica drži ovu poziciju duže od 40 godina (1873–1914) isključuje mogućnost kasnog doseljavanja iz 1870-ih. Novi doseljenici nisu imali pristup plodnim aluvijalnim ravnima Save, već su naseljavani na perifernim krčevinama.

  • Ekonomska snaga: Ukupan posed od 10,5 hektara i strateška lokacija u Barama ukazuju na to da su Boškovići (slava Sv. Nikola) starosedelačka, ustanička porodica. Ovaj imetak bio je temelj visokog socijalnog statusa koji je Živanu omogućio brak sa Jelicom Pribić iz Novih Karlovaca. Živanova ženidba za Jelicu Pribić (iz ugledne sremačke porodice) je dokaz da su ga smatrali starosedeocem. Bogate porodice iz Srema su retko davale kćeri za „došljake“ koji su tek stigli iz krša 1870-ih. Za njih je „domaćin“ bio onaj čiji se otac (Miloje) i deda znaju u selu i koji slavi slavu „kako bog zapoveda“ na svojoj starini.

  • Obrazloženje:

    1. Nasledna „elita“ atara
    U Ostružnici su Džajine bare bile potez koji se nije lako prodavao. To je bila zemlja koja je obezbeđivala sigurnost (voda, ispaša, najplodniji nanos). Da je Živan bio doseljenik iz 1870-ih, on bi tih 1,8 hektara morao da kupi od nekog starosedeoca. U to vreme, seljaci su prodavali zemlju samo u krajnjoj nuždi, i to obično najlošije parcele u brdu, a ne „srce“ imanja pored Save.

  • 2. Geometarija srodstva (Sušići kao orijentir)
    To što su Sušići i Boškovići komšije na tom specifičnom potezu i 1873. i 1914. godine, dokazuje da ta parcela od 1,8 hektara nije menjala vlasničku lozu.
    1873: Miloje je tu, na toj zemlji.
    1914: Živan je tu, na toj istoj zemlji.
    Da je Živan kupio tu zemlju od nekog trećeg, mala je verovatnoća da bi se baš on „uglavio“ tačno pored Sušića na isto mesto gde je decenijama ranije bio Miloje.

  • 3. Struktura imanja (1,8 od 10,5 ha)
    Činjenica da od ukupnih 10,5 hektara, Živan ima skoro 2 hektara u Barama, govori o strukturi starog domaćinstva. Stare zadruge su uvek težile da imaju:
    Parcele pored reke (za bašte i livade).
    Parcele u selu (plac i kuća).
    Parcele u brdu (za šumu i vinograde).
    Živanovo imanje ima upravo tu strukturu „kompletnog gazdinstva“ koje se gradi generacijama.

Živan Bošković (1865–1915): Čovek zemlje i žrtva Velikog rata

On je bio pravi ostružnički težak – čovek zemlje koji je život proveo obrađujući plodna polja i gajeći stoku, dok je posebnu ljubav i veštinu gajio prema konjima. Nažalost, njegova sudbina oslikava tragediju srpskog seljaka tog vremena. Vihor Prvog svetskog rata odveo ga je daleko od njegove Ostružnice. Život je završio u austrougarskom zarobljeništvu u mestu Boldogasonj (današnji Frauenkirchen u Austriji), verovatno 1915. godine. Iako je stradao u tuđini, iza sebe je ostavio četiri sina čije su sudbine obeležile 20. vek:

  • Milivoje Bošković (1904–1981): Očuvao ostružničko ognjište, poznati alas i majstor.

  • Borivoje Bošković (Aga/Carić) (1907-?): Živeo u Beogradu, preselio se u Jakovo.

  • Grujica Bošković: (1892/4-1951) Nastanio se u Beogradu posle Velikog rata, preživeo Boldogastonj i Banjicu.

  • Vujica Bošković: (1892-1915) poginuo tokom rata ili umro u zarobljeništvu Boldogastonju.

Potomstvo Milivoja Boškovića

 

  • Živan Bošković (1933–2007): Električar, nastanjen u Puli (Peroj).

  • Vujica Bošković (1935–2006): Vrsni tesar i zidar, otac Zorana (1959–1991).

  • Naše tetke: Darinka (Sušić), Jelica (Praizović) i Smiljka (Stanković).

Zaključak

Zahvaljujući genetskom markeru BY-92056, danas pouzdano znamo da naša krv spaja karpatske Slovene, hercegovačke ratnike i ostružničke domaćine. Ovo istraživanje ostaje otvoreno – svaki novi testirani rođak dodaće novu kariku u naš milenijumski lanac. Mi smo ponosni čuvari tradicije koja nas povezuje sa precima, ali i sa budućim generacijama koje će tek otkriti svoje mesto u našem stablu.

Izvori informacija i dokumentacija:

  • Genetika: Srpski DNK projekat i Y-Full Tree (mutacija BY-92056).

  • Istorija: Dubrovački spisi (1366–1411), Risto Milićević: Hercegovačka prezimena.

  • Arhiv: Podaci o Skupštini u Ostružnici (1804).

  • Porodična arhiva: Predanja „s kolena na koleno“ i digitalno stablo.

Autor: Bojan Bošković